Idemo li sve dublje i dublje?

Kada sam nekoliko meseci pravio tagove za ovaj blog, odlučio sam da ne napravim tag politika i da dnevnu politiku nikada ne spomenem. Mislio sam da je vreme demokratije došlo i da nema potrebe da se još i ja, pored svih, bavim političkim temama. Na moju veliku žalost, politička svakodnevica me je demantovala na najgori mogući način.

U mom jučerašnjem postu sam spomenuo dramatičan pad akcija i lagano otkazivanje kontakata od strane evropske unije sa nama. Ali dve stvari koje sam juče pročitao u vestima su me podsetile na najveći mrak Miloševićeve vladavine.

Prva je da je Tomislav Nikolić najavio mogućnost uvođenja vanrednog stanja. To direktno znači blokiranje funkcije predsednika države, koji ne bi bio u mogućnosti da raspusti parlament. U toj klimi je moguće menjanje zakona, a on je posebno najavio menjanje zakona o vojsci. Strah me je od pomisli da je realno moguć pokušaj oružanog osvajanja Kosova.

Druga vest je da je ministar Jočić iz sastava Žandarmerije izdvojio Protivterorističku jedinicu i stavio je pod svoju direktnu kontrolu. Pripadnici te jedinice su i nekadašnji pripadnici JSOa.

I šta da mislim ? Umesto da se bavimo integracijom na Balkanu, integracijom u Evropu, biznisom i ekonomijom vraćamo se na iste stvari koje su se dešavale u vreme Miloševića. Ratovi, polulegalne Pretorijanske garde koje seju strah i smrt, pad ekonomije. Koja još normalna svetska država razmišlja o uvođenju vanrednog stanja? Sve ono za šta se građanska demokratska Srbija zalagala od 1988. naovamo u manjem ili većem broju, sve ono za šta je Zoran Đinđić dao svoj život, sve će biti bačeno niz vodu ako se nešto hitno ne promeni.