Ramadan (ili Ramazan) uveliko traje. Prvo, zanimljivo mi je da budem ovde, pošto je to novo iskustvo za mene. Ali je još komičnija situacija u firmi. Evo ovako stoji stvar, u firmi rade samnom:
-Filipinka, sekretarica koja je hrišćanka, te je ne interesuje mnogo šta se zbiva
-Arapin koji poštuje Ramadan, posti (u njihovoj veri post je da se uopšte ne jede, pije, puši tokom dana), a uz to se čovek i moli. Pošto u zgradi ne postoji mesto predviđeno za molitvu, kako je to obično, čovek se moli u kancelariji
-Arapin koji posti, ali se ne moli
-Arapin koji ne posti niti se moli
-Libanac, hrišćanin
I sad u toj gomili svako ima puno poštovanje prema svima drugima i njihovom izboru i pokušava da ne uznemirava druge, što dovodi do krajnje komičnih situacija. Libanac i ja ručamo zajedno. Izlazim na kafu i da popušim cigaretu sa arapinom koji ne posti. Sa arapinom koji posti ali ne moli se ponekad izađem ispred da popričamo. I stalno pazim kad nešto kažem da drugi ne čuju. Sa druge strane arapi po ceo dan pričaju o hrani i piću, o tome kako oni imaju magični ukus jednom kada padne veče i oni najzad mogu da ih konzumiraju. Jedno totalno novo iskustvo za mene.
U gradu inače nije katastrofalno. Uveče ne rade klubovi, ali rade kafići i restorani. Pravo je uživanje otići u neki arapski restoran oko 9, kada utihnu vrućine. Proradile su terase, u to vreme se uglavnom jede i puši šiša (nargile). Alkohol se naravno, ne služi po arapskim mestima. Kako sam očekivao, dobro je. Mada postaje naporno, nema nešto mnogo izlazaka po celu noć, malo je dosadno.
Нема коментара:
Постави коментар