Nova godina, novi post

Posle cele novogodišnje i božićne fratutme, evo vraća se sve u normalu. A evo i šta se događalo.

Novu godinu smo fenomenalno dočekali. Od društva bio je tu Nenad, a Julija (prijateljica koja radi u Iraku) je došla sa momkom Danilom, svojim društvom iz Iraka i Beograda. Bilo nas je puno, sve u svemu. Novogodišnji doček smo počeli u Fairmont hotelu u jednom fenomenalnom restoranu na 9. spratu, pored bazena sa prelepim pogledom na Sheik Zayed road. Posle odlične krke i par flaša lepog vina svi smo super raspoloženi i okićeni prešli u klub Peppermint. Muziku je puštao nekakav Antoine Clamaran. Pojma nemam ko je tip, ali smo se svi zajedno odlično proveli.

Narednih nekoliko dana smo Nenad i ja proveli u jurcanju po gradu danju i lumpovanju noću. Trebalo mi je vremena da se oporavim od svega.

On je otišao, a iste večeri mi je stigla sestra sa najboljom drugaricom. Ne viđam ih često, prelepo se osećam što su mi došli u goste, i Nenad i sestra sa drugaricom. Klinke su fenomenalne, stvarno sam ponosan na njih. Doduše, nisu više klinke, imaju 17 i najbolji su mi gosti dosad. Ništa ne očekuju od mene. Prvog dana su se već same snašle i bez ikakvih uputstava sa moje strane sele u taksi, obišle pola grada, kupile brdo koječega na rasprodajama, provalile kafiće u okolini, snašle se za klopu. Kao da su sto godina ovde.

Ali danas sam imao fenomenalnu akciju. Išao sam kod klijenata da radim. Klijenti su u Šarži, to je susedni emirat koji je praktično zalepljen za Dubai. Ali atmosfera tamo je totalno drugačija nego ovde. Uglavnom, u vreme ručka, ja gladan kao pas, pitam tipa koji je Indijac "Gde je najbliži restoran". Kaže tip "Imaš jedan preko puta, nama indijcima je dobar, ne znam hoće li se tebi svideti". Ma ne pitam, samo da krkam. Izađem, pređem ulicu i stvarno indijski restoran. Ljudi, veću prčvarnicu nisam u životu video, nikad u životu. Šta je tu je, odlučim da oprobam sreću. Upadnem i naravno svi me isprate pogledima kao marsovca. Sednem, dođe konobar i ja znalački kažem "Daal, naan and bottle of water" (daal je nekakvo indijsko vegetarijansko jelo, naan je hleb), tip me krajnje zbunjeno odgleda, okrene se i ode, pošto očigledno ne zna reč engleskog. Dolazi drugi tip i pita "So, you are english". Ne, srbin sam. "OK, you want chicken, right ?". Ne hoću daal. Ode i on kranje zbunjen. Ali donesu oni meni šta sam naručio kompletno zbunjeni. Naravno, donesu bez ikakvog pribora, Indijci jedu hranu prstima. OK, kad si u Rimu, radi što i Rimljani. Krenem ja da krkam prstima. I sad ide najbolji deo. Uz klopu su mi doneli i salatu. Mala ćasa sa dve pregrade. U jednoj sitno seckano povrće, bez ikakvog začina, a u drugoj nekakav tečni začin sa kašičicom. Taj začin se nisam usudio da probam, ali povrće izgrickam. I taman ga ja izgrickam, pojavljuje se tip i u ruci (ne u činiji, baš u ruci bez ičega) donosi dodatnu salatu i tresne je u činiju. Čudan način služenja, ali nije mi smetalo, pogrickao sam i to. I grdan je svakih par minuta dolazio i piljio u mene, bilo mu je kranje neobično što sam tu i krkam. Krenem ja, a on više nije mogao da izdrži, uhvati me za rukav, pokaže na jelo i kaže "Jel se ovo i na engleskom zove daal", očigledno zbunjen što znam šta je to. Pokušao sam da mu objasnim da znam ponešto o indijskoj hrani, ali me nije baš razumeo. Krenem i platim ručak 4 dirhama. To je nešto manje od 1 EUR, a za ovdašnje uslove, gde je nezamislivo ručati za manje od 30 dirhama, to je smešno mala cifra.

Da, o indijskoj hrani učim iz prve ruke ;)