Nazad kući

Došao sam nazad u Dubai, kući da tako kažem. A bio sam kući u Srbiji sa malim izletom do Bosne. Dok sam bio tamo nisam baš mnogo blogovao, pa evo mojih sumiranih utisaka.

Moram da priznam da sam postao pravi gasterbajter. Dođem kući u Srbiju i iščuđujem se stvarima koje su u Srbiji normalne, ili ih bar takvima nazivaju. Tako da me Srbija podeća na onu o braku iz "Epruveto srećan ti osmi mart", koja kaže "Brak je institucija gde dvoje ljudi rešavaju probleme kojih ne bi ni bilo da nisu u braku". Tako i u Srbiji ljudi rešavaju probleme kojih ne bi ni bilo da nisu u Srbiji. Barem u Srbiji kako ona izgleda danas. A meni izgleda tužno. Nisam bio tu godinu dana. Za tih godinu dana nisam video ni jednu promenu na bolje, a mnogo stvari je otišlo nizbrdo. Šta god se pričalo po medijima koliko ja znam pregovori sa EU su prekinuti, nisam video ni jednu značajniju greenfield investiciju, nezvisnu Srbiju smo prihvatili kao popišani umesto da proslavimo taj istorijski momenat i nešto napravimo sa sobom, ustav još nije donešen, kriminalci i dalje ubijaju. Ali ono što me je porazilo je to da ne vidim želju da se išta promeni. Niti iko išta radi. Ilustrovaću to malim primerom. Vraćao sam se autobusom (da, javni prevoz je katastrofalna priča za sebe) iz Novog Sada, jutro posle Exita. Upadamo mi i u autobusu se ispostavi da je prodato više karata nego što ima mesta. Dve devojke su se pobunile, izbacile ljude sa svojih sedišta i sele na svoja mesta. Svi ostali su uredno kao ovce stajali do Beograda, gde sam ja izašao pa ne znam šta se zbivalo dalje. Niko ni reč nije rekao, a kamoli učinio nešto da se izbori za ono što je platio svojim novcem. Dokle god se taj stav ne promeni mi nećemo postati zemlja, odgovorno tvrdim.

A sad malo o lepšim stvarima. Prvo, video sam se sa porodicom i prijateljima, uvek je lepo videti ih i provoditi vreme sa njima. Posao koji planiram zasad ide lepo svojim tokom, tako da se nadam najboljem (o tom potom, kad bude došlo vreme, pisaću i o tome).

I najzad, svoju posetu Srbiji sam krunisao odlaskom na Exit. Bila su to jako lepa četiri dana. Nastupe bendova su manje više već komentarisali na mnogo mesta pa nema potrebe da ih i ja komentarišem, meni se jako svidelo. Ja sam se fenomenalno proveo, bio sa sestrama, sreo tamo gomilu prijatelja i poznanika. Tako da sada ponosno šetam majcu koju sam tamo kupio.

I evo me nazad u Dubaiju. Sedim u Starbucks-u, srčem njihovu preskupu kafu, vozim se preskupim Internetom ali uživam. Možda jesam snob i potrošač, ali uživam u tome da mogu da kupim šta hoću i kako hoću.